Kratak i herojski životni put Radoša Cerovića

Pred Radošem Cerovićem iz Leskovca, čije ime se vrlo brzo izdvojilo kao prvi predlog u anketi Jugmedie za naziv stadiona u ovom gradu, bila je svetla budućnost jer je već kao golobradi mladić važio za jednog od najboljih igrača FK Dubočica, bio voljen i obožavan, upisao fakultet, no sudbina je htela drugačije. Poginuo je sa nepunih 20 godina i otišao u – legendu.

Radoš Cerović rođen je u Leskovcu gde je i završio srednju školu, ali se od detinjstva bavio sportom. U FK Dubočici počeo je da igra još u kategoriuji petlića, zatim u ekupi juniora pa potom seniora. Igrao je na poziciji centar halfa, odbrambeni igrač.

„Fudbal i sport bili su njegova velika ljubav od malena pa sve do pogibije“, priča za Jugmedu njegov dve godine stariji brat Bojan Cerović, koji mu je bio uzor po nečemu drugom, pokazaće se kasnije.

Prošle su 24 godine od tragične smrti Radoša Cerovića i malo je njih koji se sećaju u kojoj je ligi bila Dubočica tokom karijere Radoša Cerovića. Njegov brat misli da je mlađa generacija u kojoj je igrao Radoš, bila veoma uspešna.

Kada je napunio 19 godina, Radoš je otišao na redovno služenje vojnog roka. Iz vojske je položio prijemni ispit na DIF-u u Beogradu, ali nije dočekao da bude ni brucoš.

„Ja sam u vojsci bio padobranac, pa je i on želeo da nastavi tradiciju. Služio je vojni rok u legendarnoj 63. padobranskoj brigadi“, nastavlja priču stariji brat.

Ta 1988. godina bila je na Kosovu i Metohiji, gde se nalazila ova brigada, veoma turbulenta Iako neproglašen, vodio se rat sa albaskim teroristima. Pucalo se, napadao se i srpski živalj i regularna vojska države.

„Moj brat poginuo je 28. jula 1998. godine u rejonu karaule Košare prilikom izvlačenja potpukovnika Gorana Ostojića, komandanta 63. padbobranske brigade, ubijenog iz zasede“, priseća se.

Tada su pored Ostojića i Radoša, pognuli vodnici prve klase Dragan Dušanić i Srđan Stančetić, ali Radoš Cerović je bio najmlađi vojnik iz Leskovca koji je svoj život na Košaarama ostavio na olatar domovine Srbije i svoje ime upisao među heroje i svog rodnog grada.

„Grad Niš je, na predlog veterana 63.padobranske brigade, jednu ulicu nazvao po mom pokojnom bratu“, kaže Bojan, a na pitanje da li bi voleo da stadion u Leskovcu nosi ime njegovog brata, odgovara potvrdno.

„Bio bi ponosan, ja i cela moja porodica. Da ime mog brata nije dobilo u anketi najveći broj glasova ja bih bio za naziv Grdski stadion Dubočica“, veli.

Iako kao narod kratko pamtimo, Radoš još živi u svesti i srcima svojih najmilijih i njegovih saigrača iz FK Dubočice, posebno u scrima svojih ratnih drugova.

„Na sahrani je bila cela 63. padobranska brigada. Bio je tužan događaj sa nezapamćenim brojem ljudi do tada. Bili su i fudbaleri i drugovi s kojima je rastao. I danas na svakom parastosu, kada oživljavamo bolne uspomene, prisustvuju njegovi ratni drugovi“, priča brat Bojan koga su naš poziv i molba za razgovor vratili u dane pre i posle tragedije.

Sve mu je kaže maglovito od momenta kada je na vratima video vojnike tužnih lica.

„Bio sam kući sa mojom pokojnom bakom Novkom kada su mi saopštili da je Radoš poginuo. Prvi osećaj je neverica, a potom osećanja koja se ne mogu rečima opisati ni danas posle 24 godine. Više se ne saćam kako su obavešteni naši roditelji Divna i Dargoje. Čini mi se da je i njih vojska obavestila na poslu“, priseća se dok mu glas na momente podrhtava.

Bojan takođe nije stigao sa bratom da priča o situaciji na Kosvu jer je tada bio na studijama u Beogradu. Sve što zna, zna iz priča Radoševih ratnih drugova.

„Iz onoga što su meni njegovi prijatelji pričali, mislim da nije bio uplašen, već da je, čak, hrabrio i druge. U toj herojskoj i legendarnoj 63. padobranskoj brigadi nema i inače mesta strahu“.

Na komentarima preko kojih su čitaoci Jugmedie predlagali da stadion ponese ime leskovačkog heroja sa Košara, Leskovčani su mladog Radoša opisivali kao „zlatnog“ mladića, kao „dobro dete“, kao „sjajnog fubalera“ i ponjaviše kao – dobrog druga.

Njegov rođeni brat kaže da nisu grešili.

„Bio je uvek nasmejan. Nije pušio ni pio, nikada problematičan, veoma vaspitan. Dete za primer svima. Bio je druželjubiv i u svakom društvu obožavan i voljen, dečko za primer. Poginuo je mlad ali se sećam da je želeo ceo svoj život da posveti sportu. Nije doživeo, iz đačke klupe pravo u vojsku…“, priseća se.

Bojan ima troje dece kod kojih gaji uspomenu na strica, ratnog heroja i fudbalera Dubočice.

„Oni su velikli i znaju sve o njemu, veoma su ponosni na svog pokojnog strica. Svi su se bavili sportom, sada su se opredelili za učenje jer imaju velike obaveze na fakultetu“, priča Bojan Cerović, rođeni brat fudbalera i junaka sa Košara Radoša Cerovića, čije će ime, gajimo nadu, poneti novi stadion u Leskovcu.